Предмети

Трансфузиолошка пракса је изборни предмет који студентима здравствене неге пружа систематско знање о основним принципима савремене трансфузијске медицине, улози здравствених радника у реализацији Националног програма прикупљања крви, националним водичима за клиничку примену продуката од крви, принципима безбедне примене крви, савременој лабораторијској дијагностици у трансфузиологији, етичким аспектима рада и месту трансфузијске медицине у трансплантационој медицини. Предмет је конципиран тако да студентима омогући и теоријско разумевање области и јасан увид у њену практичну примену у свакодневном раду трансфузијске службе.

Циљ предмета је да студенти овладају основама савремене трансфузијске праксе, од давалаштва крви и мотивационог рада са даваоцима, преко избора давалаца и поступка колекције крви, до производње, тестирања и клиничке примене крвних продуката. Исходи предмета постављени су тако да студент стекне знања о принципима давалаштва крви, избору давалаца, колекцији крви, производњи и тестирању крвних продуката и њиховој клиничкој примени, али и да активним учешћем у процесима рада савлада вештине мотивације и промоције добровољног давалаштва крви, избора добровољног даваоца, технике венепункције и колекције крви, као и основе тестирања којима се обезбеђује безбедна трансфузија. У том оквиру обухваћени су одређивање крвне групе ABO система и RhD антигена, одређивање других еритроцитних крвногрупних система, утврђивање присуства антитела и испитивање маркера трансфузијом преносивих болести, укључујући хепатитис B и C, HIV и сифилис.

Теоријска настава обухвата историјат трансфузијске медицине, основне појмове и задатке трансфузијске службе, однос према другим гранама медицине, етичке аспекте и законску регулативу. Програм даље обухвата давалаштво крви, услове за давање крви и контраиндикације, избор давалаца, лабораторијски и лекарски преглед, колекцију крви и компликације после давања, конзервацију крви, посебне облике давања крви и аферезне поступке, као и генетске и имунолошке основе трансфузијске медицине. Посебно су заступљени крвногрупни системи ABO и Rh, други еритроцитни крвногрупни системи, HLA систем, тромбоцитни и леукоцитни антигени и антитела, место трансфузионе медицине у трансплантационој медицини, основна лабораторијска тестирања, принципи селективне трансфузије, производња и стандардизација крвних продуката, тестови компатибилности, примена еритроцитних и тромбоцитних продуката, замрзнута свежа плазма, лекови од плазме, криоконзервација ћелија крви, ризици трансфузијског лечења, neželjene reakcije, квалитет и безбедност у трансфузиологији, болести које се преносе трансфузијом крви и терапијски аферезни поступци.

Практична настава је снажно усмерена на непосредно упознавање са радом трансфузијске службе. Студенти пролазе кроз принципе давалаштва крви, мотивациони и промотивни рад, узимање анамнезе и рад са упитником, контролу хемоглобина, преглед даваоца, венепункцију, збрињавање колапса, поступке плазмаферезе и цитаферезе, као и аутологну трансфузију. Практични део укључује и имунологију и серологију крвних група, одређивање ABO и Rh антигена, варијанте Rh система, друге еритроцитне крвногрупне системе, HLA антигене и антитела, основне судскомедицинске аспекте трансфузијске медицине, производњу продуката од крви, њихово етикетирање, конзервацију, стандардизацију и контролу квалитета, преттрансфузиона испитивања, избор крви за трансфузију, директни и индиректни Coombs-ов тест, хладне аглутинине, антитромбоцитна и антилеукоцитна антитела, као и испитивање маркера трансфузијом преносивих болести и тумачење резултата.

Фонд активне наставе чини 15 часова теоријске и 30 часова практичне наставе. Настава се реализује кроз предавања и практичан рад. Оцењивање је организовано кроз предиспитне и завршне обавезе, са укупно 100 поена: активност у току предавања носи 25 поена, практична настава 25 поена, а завршни писмени испит 50 поена.

Обавезну литературу чине уџбеник Трансфузиологија аутора Светлане Војводић, Јасмине Грујић и Зоране Будаков

из 2023. године, Практикум одабраних поглавља из трансфузиологије аутора M. Ђокић и Ž. Будушин, друго измењено и допуњено издање из 1999. године, као и књига Трансфузијска медицина у клиничкој пракси аутора D. Гргичевића из 2006. године. Као допунска литература користе се материјал са предавања и Национални водичи Министарства здравља Републике Србије за клиничку примену крви из 2005. године.

Трансфузиолошка пракса је предмет који студентима здравствене неге даје чврсту теоријску основу и практично применљиво знање о свим кључним сегментима трансфузијске медицине, од добровољног давалаштва крви и лабораторијског тестирања до припреме, контроле и безбедне клиничке примене крвних продуката.

Трансфузиологија је обавезан предмет на петој години интегрисаних академских студија медицине и представља основни предмет кроз који студенти медицине стичу систематско знање о савременој трансфузијској медицини. Његов значај је вишеструк, јер обухвата принципе давалаштва крви, избора давалаца, прикупљања, тестирања, производње и складиштења крвних продуката, њихову клиничку примену, лабораторијску дијагностику, безбедност трансфузијског лечења и повезаност трансфузијске медицине са другим гранама медицине, нарочито са трансплантационом медицином.

Циљ предмета је стицање знања о основним принципима савремене трансфузијске медицине, принципима давалаштва крви и васпитно-мотивационог рада у тој области, избору давалаца и колекцији крви, производњи, тестирању и складиштењу крвних продуката, као и њиховој клиничкој примени. Посебно место у оквиру предмета имају значај имунохематологије у трансфузијској медицини, трансфузијска лабораторијска дијагностика и њена улога у контроли квалитета крвних продуката и безбедности њихове примене, као и место трансфузијске медицине у трансплантационој медицини и њена веза са другим гранама медицине. Исходи предмета обухватају знања из свих кључних области трансфузијске медицине: мотивацију за давалаштво крви, избор добровољног даваоца, преглед давалаца, колекцију крви, посебне видове добровољног давања крви, обавезна тестирања за обезбеђење безбедне трансфузије, савремене начине издвајања крвних конституената, принципе складиштења и чувања крвних продуката, преттрансфузијска тестирања, ризике и нежељене реакције током и након примене крвних компоненти, савремену лабораторијску дијагностику, основе трансплантационе трансфузиологије, пренаталну заштиту трудница и имунохематолошко праћење трансфундованих болесника.

Теоријска настава обухвата историјат трансфузијске медицине, основне појмове и задатке трансфузиологије, организацију трансфузијске службе, етичке аспекте и законску регулативу. Затим следе давалаштво крви, услови за давање крви, контраиндикације, избор давалаца, лабораторијски и лекарски преглед, колекција крви и компликације после давања. Велики део наставног садржаја посвећен је конзервацији крви, антикоагулансима, адитивним растворима и променама у конзервисаној крви, као и посебним облицима давања крви, укључујући аутологно давање и аферезне поступке. Предмет даље обрађује генетске и имунолошке основе у трансфузиологији, крвногрупне системе ABO и Rh, друге еритроцитне крвногрупне системе, HLA систем, тромбоцитне и леукоцитне антигене и антитела, место трансфузиологије у трансплантационој медицини, основна лабораторијска тестирања, принципе селективне и усмерене трансфузије, производњу, чување, транспорт, етикетирање и стандардизацију крвних продуката, тестове компатибилности, примену еритроцитних и тромбоцитних продуката, замрзнуту свежу плазму и лекове од плазме, криоконзервацију ћелија крви, замене за крв, ризике трансфузијског лечења, neželjene reakcije, квалитет и безбедност у трансфузиологији, лабораторијска тестирања маркера трансфузијом преносивих болести, принципе примене крвних продуката у педијатрији, хирургији, опстетрицији и гинекологији, као и терапијске аферезне поступке.

Практична настава усмерена је на непосредно упознавање са кључним процедурама у трансфузијској медицини. Студенти се упознају са принципима давалаштва крви, радом са анамнезом и упитником, контролом хемоглобина, прегледом добровољног даваоца крви, венепункцијом, збрињавањем колапса, поступцима плазмаферезе и цитаферезе и аутологном трансфузијом. Практични део обухвата и имунологију и серологију крвних група, различите технике одређивања ABO крвне групе, одређивање Rh антигена и њихових варијанти, друге еритроцитне крвногрупне системе, HLA систем, савремене лабораторијске технике у трансфузиологији, припрему крвних продуката, њихово означавање, конзервацију, стандардизацију и контролу квалитета, преттрансфузијска испитивања и избор крви за трансфузију, директни и индиректни Coombs-ов тест, хладне аглутинине, антитромбоцитна и антилеукоцитна антитела, као и испитивање маркера трансфузијом преносивих болести и тумачење резултата.

Фонд активне наставе износи 15 часова теоријске и 15 часова практичне наставе. Настава се реализује кроз предавања и практичан рад. Провера знања организована је кроз предиспитне и завршне обавезе са укупно 100 поена: активност у току предавања носи 10 поена, практична настава 20 поена, завршни писмени испит 10 поена, а завршни усмени испит 60 поена.

Обавезну литературу чине уџбеник Трансфузиологија аутора Светлане Војводић, Јасмине Грујић и Зоране Будаков из 2023. године, поглавље Трансфузиологија у књизи Хирургија Душана Пајића и сарадника из 2009. године и књига Трансфузијска медицина у клиничкој пракси аутора D. Гргичевића из 2006. године. Као допунска литература користе се материјал са предавања и Национални водичи Министарства здравља Републике Србије за клиничку примену крви из 2005. године.

Трансфузиологија је темељни обавезни предмет који студентима медицине даје целовит преглед савремене трансфузијске медицине, од давалаштва крви и лабораторијске дијагностике до клиничке примене крвних продуката, безбедности трансфузијског лечења и основа трансплантационе подршке.

Имуногенетска тестирања су изборни предмет на шестој години интегрисаних академских студија медицине и намењена су студентима који желе дубље разумевање лабораторијских и клиничких аспеката савремене трансплантационе и трансфузијске медицине. Предмет је усмерен на имуногенетске маркере, њихове дијагностичке и прогностичке вредности и њихову примену у претрансплантационим и посттрансплантационим испитивањима, правилном избору крвних компоненти за трансплантиране болеснике, праћењу посттрансплантационог химеризма и предикцији одбацивања трансплантата.

Циљ предмета је упознавање студената са методама имуногенетских тестирања савремене трансфузијске медицине и са начинима њихове примене у дијагностици обољења, проучавању повезаности имуногенетских маркера са болестима, претрансплантационим и посттрансплантационим тестирањима, правилном одабиру крвних компоненти за трансплантиране болеснике, праћењу посттрансплантационог химеризма и предикцији одбацивања трансплантата. Исходи предмета обухватају стицање знања о имуногенетским маркерима и њиховом значају у трансфузиологији и другим гранама медицине, као и знања о методама имуногенетских тестирања, укључујући серолошке методе детекције HLA антигена, молекулске методе детекције HLA гена, методе детекције анти-HLA антитела и донор-специфичних анти-HLA антитела, изолацију лимфоцита, изолацију геномске ДНК, изолацију феталне слободне ДНК, методе детекције HPA, HNA, KIR, минор хистокомпатибилних, цитокинских и MICA гена, као и одговарајућих антитела. Предмет предвиђа и оспособљавање студената за изолацију лимфоцита и геномске ДНК као основе серолошких и молекулских техника имуногенетске дијагностике.

Теоријска настава обухвата изолацију T и B лимфоцита из периферне крви, изолацију геномске ДНК из периферне крви, пљувачке, испирка усне дупље и косе, као и изолацију слободне феталне ДНК из периферне крви труднице. Програм укључује ланчану реакцију полимеразе, HLA генотипизацију путем PCR-SSP, PCR-SSO и PCR-SBT метода, генотипизацију еритроцитних гена, KIR гена, HPA гена и HNA гена. Значајан део наставе посвећен је детекцији анти-HLA антитела тестом комплемент-зависне цитотоксичности и методом на бази перли, детекцији анти-HPA и анти-HNA антитела проточном цитометријом, као и детекцији донор-специфичних анти-HLA антитела различитим cross-match методама. Предмет обухвата и место, улогу и значај имуногенетских тестирања у трансплантационој медицини, студијама о удружености са болестима, репродуктивној медицини, пренаталној заштити и испитивањима посттрансфузијских реакција.

Практична настава усмерена је на упознавање студената са основним лабораторијским корацима и принципима рада у имуногенетској дијагностици. Студенти савладавају изолацију лимфоцита из периферне крви, изолацију геномске ДНК из периферне крви, основе PCR методе и HLA генотипизацију путем PCR-SSP технике, као и упознавање са осталим методама генотипизације, детекције антитела и детекције донор-специфичних антитела у cross-match тестирању.

Фонд активне наставе износи 15 часова теоријске и 30 часова практичне наставе. Настава се изводи кроз предавања и практичан рад. Провера знања организована је кроз предиспитне и завршне обавезе са укупно 100 поена: активност у току предавања носи 25 поена, практична настава 25 поена, а завршни писмени испит 50 поена.

Обавезну литературу чине уџбеник Трансфузиологија аутора Светлане Војводић, Јасмине Грујић и Зоране Будаков из 2023. године, књига Трансфузијска медицина у клиничкој пракси аутора D. Гргичевића из 2006. године и поглавље Трансфузиологија у књизи Хирургија Душана Пајића и сарадника из 2009. године. Као допунска литература користе се материјал са предавања и монографија Светлане Војводић Имуногенетски фактори у алогеној трансплантацији матичних ћелија хематопоезе из 2011. године.

Имуногенетска тестирања су предмет који студентима медицине пружа напредније разумевање једне од најсавременијих и најсофистициранијих области лабораторијске медицине. Кроз спој теоријске наставе и практичног рада студенти се упознају са методама које имају непосредан значај за трансплантацију, пренаталну дијагностику, праћење имунолошких реакција и безбедну трансфузијску подршку.

Имунохематолошка тестирања су изборни предмет на шестој години интегрисаних академских студија медицине, намењен студентима који желе детаљније и стручно утемељено знање из области савремене имунохематологије у трансфузијској медицини. Предмет је усмерен на методе имунохематолошких испитивања и њихову примену у откривању патофизиолошких стања и болести насталих као последица алоимунизације на крвногрупне антигене еритроцита, леукоцита и тромбоцита, као и на испитивања у пренаталној заштити, контроли крвних продуката, припреми безбедне крви и преттрансфузијским тестирањима.

Циљ предмета је да студенте упозна са методама имунохематолошких тестирања у савременој трансфузијској медицини и њиховом практичном применом у свакодневном лабораторијском и клиничком раду. Исходи предмета обухватају стицање знања о методама имунохематолошких испитивања, одређивању крвногрупних антигена на еритроцитима, тромбоцитима и леукоцитима, детекцији ирегуларних антитела насталих након трансфузије, трудноће или трансплантације, испитивању секреторског статуса ABO система и његовог значаја у трансфузијској и судској медицини, као и о имунохематолошким тестирањима у антенаталном и пренаталном периоду и при посттрансфузијским реакцијама. Предвиђено је и оспособљавање студената за одређивање еритроцитних крвних група, извођење директног и индиректног Coombs-овог теста, идентификацију антитела, примену имунохематолошких метода при избору компатибилних крвних компоненти и праћење примене хиперимуног анти-D гама-глобулина.

Теоријска настава обухвата одређивање антигена на еритроцитима и предвиђање ABO и Rh инкомпатибилности мајке и детета, одређивање ABO антитела и разликовање имуних од природних антитела, одређивање Rh антитела и њиховог титра, Rh фенотипизацију мајке и детета, директни антиглобулински тест код детета, типизацију еритроцитних антигена партнера ради утврђивања хомозиготности или хетерозиготности, праћење промена титра антитела у трудноћи и након порођаја, процену ризика за настанак хемолитичке болести новорођенчета и припрему за вођење трудноће и порођаја у таквим околностима. Поред тога, предмет обухвата аглутинационе тестове у физиолошком раствору, тестове са ензимски третираним еритроцитима, индиректни антиглобулински тест, апсорпцију и елуцију антитела, одређивање специфичности антитела, идентификацију хемолизина, као и биолошке тестове за присуство ирегуларних антитела на леукоцитне и тромбоцитне антигене, укључујући детекцију методом на бази перли, односно Luminex технологијом.

Практична настава усмерена је на оспособљавање студената за основне и напредније поступке који су од непосредног значаја за трансфузијску безбедност. Студенти савладавају одређивање крвних група еритроцита и индиректни Coombs-ов тест, имунохематолошка испитивања у антенаталној заштити, имунохематолошко тестирање давалаца крви, имунохематолошка испитивања при избору крви и крвних продуката, као и испитивања у случају посттрансфузијских реакција.

Фонд активне наставе износи 15 часова теоријске и 30 часова практичне наставе. Настава се изводи кроз предавања и практичан рад. Провера знања организована је кроз предиспитне и завршне обавезе са укупно 100 поена: активност на предавањима носи 25 поена, практична настава 25 поена, а завршни писмени испит 50 поена.

Литература за предмет обухвата Mollison’s Blood Transfusion in Clinical Medicine, 12. издање, 2014, затим Technical Manual, 21. издање Америчког удружења банака крви из 2023. године, као и материјал са предавања. Овај избор литературе показује да је предмет ослоњен на савремене међународно релевантне изворе и стручне стандарде који имају непосредну примену у лабораторијској и клиничкој трансфузијској пракси.

Имунохематолошка тестирања су предмет који студентима медицине пружа дубље разумевање једне од клинички најосетљивијих области трансфузијске медицине. Кроз спој теоријске наставе и интензивног практичног рада студенти се упознају са методама од кључног значаја за безбедну трансфузију, пренаталну заштиту, идентификацију антитела, избор компатибилних крвних компоненти и тумачење посттрансфузијских реакција.