Историјат – Завод за трансфузију крви Војводине

Почетак једне службе од трајног значаја

Историја Завода за трансфузију крви Војводине почиње у времену великих друштвених и војних преломница, у завршници Другог светског рата, када је потреба за организованом трансфузијском службом постала питање непосредног спасавања живота. У таквим околностима, непосредно по ослобођењу Новог Сада, настаје основа будуће установе која ће током наредних деценија прерасти из ратне трансфузионе станице у самосталну, стручно развијену и организационо сложену здравствену установу од кључног значаја за Војводину.

Почетком децембра 1944. године основана је Трансфузиона станица III армије као експериментална јединица, а јануара 1945. године она званично почиње са радом. Њен основни задатак био је обезбеђивање конзервисане крви за рањенике и оболеле борце III армије, као и за потребе новоорганизованих војних болница у Новом Саду. Крв је, према потреби, упућивана и јединицама Црвене армије које су деловале заједно са Југословенском армијом. Већ сам овај почетак одређује историјску важност установе: трансфузијска служба у Новом Саду настала је као одговор на ургентну, ратну и медицински високо одговорну потребу.

У том најранијем периоду установа није била замишљена као класична болничка помоћна јединица, већ као функционални део шире војне санитетске организације. Управо зато њени први кораци имају двоструки значај: с једне стране, представљају зачетке организоване трансфузионе медицине у Новом Саду, а с друге стране говоре о брзини којом је здравствени систем настојао да одговори на ратне потребе и да уведе тада савремене методе лечења и збрињавања рањеника.

Први организациони оквир и људи који су поставили темеље

За првог управника новоосноване трансфузионе станице постављен је др Коста Арсенијевић, бактериолог из Новог Сада. За интернистичке прегледе давалаца био је задужен др Ђорђе Јанкулов, док је за венереолошке и гинеколошко-акушерске прегледе била именована др Стојанка Иванчевић-Чудић. Овај кадар показује да је већ у самим почецима служба била заснована на подели одговорности, стручном надзору и јасном ланцу одлучивања.

У раду станице учествовали су и медицинари Мирко Кубањи који је дипломирао на медицинском факултету у Братислави и Душан Јовановић касније оснивач дечије хирургије у Војводини I редовни профессор на медицинском факултету у Новом Саду, затим више ученица, административних сарадника, техничког и помоћног особља. Они су обављали стерилизацију, администрацију, лабораторијске припреме, пријем давалаца, вођење евиденције, складиштење и отпремање крви.

Чињеница да су сви ти послови већ тада били јасно распоређени говори да је трансфузијска служба од самог почетка посматрана као организационо озбиљна медицинска делатност, а не као спорадична помоћна пракса.

Пробни рад станице започиње 20.12.1944, а почетком 1945. На место управника постављен је др Петар Шварц, новосадски бактериолог

Први услови рада: организација, одговорност и рутина

Рад станице одвијао се у условима који су били скромни по опреми, али не и по организационој дисциплини. Крв се прикупљала од добровољних давалаца који су претходно пролазили преглед. Након тога се у трансфузионој сали вршила венепункција, пуниле су се боце и узимали узорци за одређивање крвне групе и друга neophodna испитивања. Коришћене су стаклене боце вретенастог облика, а цео поступак подразумевао је стерилизацију, правилно затварање система, контролу количине узете крви и лабораторијско одређивање крвне групе.

У свакодневном раду било је приближно 30 до 40 добровољних давалаца. После давања крви даваоци су добијали оброк и одређене принадлежности, што показује да је и у ратним и послератним условима постојала свест да се давалаштво мора организовати озбиљно и са поштовањем према даваоцу. У почетку се рад заснивао на свежој крви, директним трансфузијама и постепеном ширењу употребе конзервисане крви. Тиме су истовремено грађени и први стандарди за организовану, сигурнију и стабилнију трансфузијску праксу.

Оно што посебно обележава овај период јесте чињеница да су и грешке и проблеми у раду одмах били предмет надзора и корекције. Установа је, дакле, од самог почетка расла на идеји стручне одговорности, а не импровизације. То је важна историјска особина, јер управо из такве дисциплине настаје установа способна за дугорочан развој.

Од ратне станице до трајне здравствене установе

Након почетне фазе рада, условљене непосредним ратним потребама, трансфузијска служба у Новом Саду почиње да се постепено преображава у трајну здравствену делатност. Тај прелазак није био нагао нити административно једноставан. Он је подразумевао промену саме природе рада: од ургентног војног снабдевања крвљу ка трајном, планском, медицински контролисаном и све ширем деловању у оквиру здравственог система.

Током тог периода трансфузијска делатност у Новом Саду све више добија цивилни карактер. Установа шири свој значај, јача стручни кадар, унапређује опрему и постепено развија нове области рада. Крв више није била само средство хитног збрињавања ратних рањеника, већ и део редовне медицинске заштите. Тиме почиње друга велика етапа у развоју будућег Завода.

Овај прелазак од ратне станице ка сталној здравственој установи уједно је и прелазак од почетног опстанка ка стратешком развоју. То је тренутак када служба почиње да се обликује као институција са трајном функцијом, стручном традицијом и одговорношћу према читавој здравственој мрежи.

Добровољно давалаштво крви као основа развоја

Једна од најважнијих развојних осовина будућег Завода било је добровољно давалаштво крви. У почетним годинама оно је било ограничено, али је већ тада представљало основу рада службе. Већи организациони искорак наступа 1953. године, када се развој добровољног давалаштва снажније повезује са Црвеним крстом и широм друштвеном заједницом. Од тог тренутка трансфузијска медицина у Новом Саду добија важну друштвену димензију.

Развијају се здравствено-васпитне активности, систематска сарадња са Црвеним крстом и друштвеним организацијама, као и стална мотивација грађана да дају крв. Овакав приступ омогућио је постепено омасовљење давалаштва крви и стварање трајне базе добровољних давалаца. Тиме је Завод добио сигурнији и стабилнији ослонац за свој рад.

Кретање броја добровољних давалаца показује јасан развојни успон:

Кретање броја добровољних давалаца показује јасан развојни успон:

1974. 12.041 давалаца
1980. 17.493 давалаца
1985. 25.852 давалаца
1990. 29.847 давалаца

Ови подаци показују да је добровољно давалаштво било не само организовано, него и системски неговано. Завод се, дакле, није развијао само као лабораторијска и стручна установа, већ и као институција дубоко повезана са поверењем јавности и културом хуманости.

Ширење делатности и формирање стручних целина

Како је растао значај трансфузионе медицине, тако је расла и потреба за унутрашњим организовањем установе. Завод више није могао остати усмерен само на прикупљање крви. Било је neophodno развијати и лабораторијску дијагностику, прераду крвних компоненти, имунолошка и имунохематолошка испитивања, стручну едукацију, административно-техничку подршку и планирање рада.

Ова организациона подела представља једну од најважнијих тачака сазревања установе. Њоме је Завод престао да буде јединствена оперативна служба и постао сложена медицинска институција са функционално раздвојеним, али међусобно повезаним стручним сегментима.

Одељење за прикупљање, конзервацију, прераду и дистрибуцију крви

Одељење за прикупљање, конзервацију, прераду и дистрибуцију крви представља темељ практичног рада Завода. У њему су обједињени послови организације давалаштва, конзервације крви, припреме компоненти крви, дистрибуције крви и крвних деривата, као и непосредног рада са болесницима и здравственим установама.

Значај овог одељења огледа се у томе што је оно носило саму срж трансфузионе делатности. Ту се крв прикупљала, припремала, чувала и усмеравала ка болесницима. То је одељење у коме су се сусретале логистика, лабораторија и терапијска одговорност. Његово унутрашње разлагање на више одсека омогућило је већи степен специјализације и ефикасности. Ово одељење окупљало је велики број лекара, специјалиста, техничара и сарадника.

Припрема компоненти крви, реагенса и хемофереза

Једна од најважнијих стручних етапа у историји Завода везана је за припрему компоненти крви, имуносеролошких реагенса и развој хемоферезе. Почетци издвајања компоненти крви сежу у шездесете године, када се почиње са одвајањем тромбоконцентрата и плазме. Одатле почиње модернизација трансфузионе медицине у правом смислу речи.

У наредним годинама развијају се плазмафереза, припрема криопреципитата, рад са ћелијским концентратима, као и савременији лабораторијски и технолошки приступи. Током осамдесетих и деведесетих година овај сегмент рада додатно је модернизован набавком нове опреме и увођењем савременијих процедура. Тиме је Завод прерастао оквире класичне трансфузионе службе и постао установа способна за сложеније лабораторијске и терапијске поступке.

Ова област развоја посебно је важна јер показује како се установа кретала од основне трансфузионе заштите ка савременијим, технолошки захтевнијим облицима трансфузионе медицине.

Имуногенетска и имунохематолошка испитивања

Развој имуногенетских и имунохематолошких испитивања представља једну од кључних етапа стручног сазревања Завода. У овом сегменту рада обављана су одређивања крвних група ABO и Rh система, откривање и идентификација антитела, предтрансфузијска испитивања, контрола крви и крвних деривата, HLA типизација и испитивања од значаја за трансплантациону имунологију.

Посебан значај имају и тестирања на трансфузијом преносиве инфекције. Увођење тестирања на HIV 1987. године и на хепатитис C 1994. године представљало је важан корак у подизању сигурности трансфузионе медицине. Тиме је Завод ушао у фазу савременије контроле квалитета крви и безбедности трансфузионе заштите.

Овај сегмент рада представљао је спој лабораторијске прецизности и клиничке одговорности. У њему се најјасније види колико је трансфузијска медицина постајала све сложенија и стручније захтевнија.

Пренатална заштита, имунологија и HLA типизација

Посебан сегмент рада чинила је пренатална заштита, имунологија и HLA типизација. У оквиру ове области обављана су испитивања трудница, одређивање крвних група, Rh фактора, антитела и других имунолошких параметара важних за праћење трудноће и спречавање компликација. Тиме је трансфузијска медицина излазила из оквира рада са даваоцима и болесницима у ужем смислу и улазила у ширу област превентивне и специјалистичке медицине.

Развијани су и поступци везани за HLA систем и трансплантациону медицину, чиме је Завод закорачио у област савремене имунологије и трансплантационе дијагностике. То је један од најважнијих показатеља стручног успона установе.

Економски, правни, технички и општи послови

Развој Завода захтевао је и успостављање посебног система економских, правних, техничких и општих послова. Док је установа била део шире организације, ти послови су се обављали у оквиру заједничких служби. Осамостаљивањем Завода они су посебно организовани и добили сопствено место у унутрашњој структури установе.

Ова служба обухватала је правне и нормативне послове, финансијско пословање, књиговодство, набавку материјала и опреме, техничко одржавање, хигијену и општу логистичку подршку. Без таквог организационог ослонца не би било могуће одржавати стабилан рад лабораторијских и стручних целина Завода.

Стручно усавршавање и образовна улога

Стручно усавршавање кадра представљало је сталну основу развоја Завода. Запослени су се усавршавали из трансфузиологије и сродних области у земљи и иностранству, а посебно место заузимале су специјализације, стручни курсеви и сарадња са Медицинским факултетом у Новом Саду

Од 1975. године до времена настанка публикације специјалистички испит из трансфузиологије положило је 20 лекара. То показује да Завод није био само установа за пружање здравствених услуга, већ и место образовања, profesionalnog раста и стручног обликовања кадра.

Осамостаљивање Завода 1994. године

Година 1994. представља једну од најважнијих преломница у историји установе. Одлуком Владе Републике Србије од 4. јануара 1994. године Завод за трансфузиологију издвојен је из Института медицинских служби и прерастао у самосталну здравствену установу – Завод за трансфузију крви Нови Сад.

Руководство Завода именовано је 2. марта 1994. године, а установа је 30. јуна исте године постала правни субјект. Тиме је преузела пуну стручну, правну и организациону одговорност за свој рад. Овај тренутак представља формални завршетак једне дуге развојне фазе и почетак новог периода рада у статусу самосталне установе.

Организациона структура Завода

Завод је развио сложену организациону структуру са управним одбором, надзорним одбором, директором, замеником директора, помоћником директора, главним медицинским техничаром, техничким секретаром и трима основним одељењима са припадајућим одсецима. Оваква организациона шема показује висок степен институционалне развијености и јасно распоређене стручне, лабораторијске, управне и административне одговорности.

Кадровску основу Завода чинило је укупно 80 запослених:

17 Лекара
39 Медицинских техничара
24 РАДНИКА НЕМЕДИЦИНКЕ СТРУКЕ

Кадровска основа Завода

Кадровска основа Завода показује да је установа располагала развијеним стручним и техничким тимом. Наводи се податак да је Завод имао укупно 39 медицинских радника, од тога 17 лекара, 39 медицинских техничара и 24 радника немедицинске струке.

Јасно је да је Завод располагао значајним кадровским капацитетом и да је његов рад почивао на мрежи лекара, медицинских техничара и радника немедицинске струке.

Завод за трансфузију крви Војводине развијао се од ратне трансфузионе станице основане крајем 1944. и почетком 1945. године до самосталне, организационо сложене и стручно профилисане здравствене установе. Његов развој обухватио је успостављање добровољног давалаштва, развој лабораторијске дијагностике, припрему крвних компоненти, увођење имуногенетских и имунохематолошких испитивања, организовање стручних служби и осамостаљивање 1994. године.

Тај развој грађен је постепено, кроз рад више генерација стручњака, кроз модернизацију опреме, јачање организације и стално прилагођавање новим захтевима трансфузионе медицине. У том смислу, историја Завода за трансфузију крви Војводине представља историју једне од кључних здравствених служби Војводине.

Историјат завода за трансфузију крви Војводине