Историја трансфузиологијеу Србији

У српској медицинској традицији, рани почетак трансфузиолошке праксе везује се за Први светски рат и Солунски фронт. Прву трансфузију конзервисане крви у српској пракси на Солунском фронту применио др Никола Крстић, а као први добровољни давалац крви наводи се солунски борац Будимир Гајић. Ти подаци имају велику симболичку и историјску тежину, јер показују да се корени домаће трансфузиологије не налазе најпре у зградама и установама, него у ургентној ратној медицини и потреби да се спасу тешко рањени војници.

AI реконструисано

То још није била трансфузијска медицина у савременом смислу. Није постојао каснији систем тестирања, није било организоване мреже служби, нити савремених стандарда чувања и контроле крви. Али је постојао одлучујући импулс: сазнање да крв може бити терапијско средство од непосредног значаја за преживљавање. У том смислу, Солунски фронт представља историјску претечу организоване српске трансфузиологије.

Преломна тачка у институционалној историји трансфузиологије у Србији јесте 24. октобар 1944. године, када је основан Завод за трансфузију крви Србије, данашњи Институт за трансфузију крви Србије. Званични историјат Института наводи тај датум као почетак установе која је најпре функционисала као савезна војна установа, затим савезна цивилна, а потом републичка цивилна установа. Институт је у почетку радио у згради Централног хигијенског завода, у простору ранијег Одсека за трансфузију крви.

Први руководилац установе био је др Димитрије Калић, а међу првим лекарима били су др Катарина Костић, др Будимир Динић и др Бранимир Симоновић. У том најранијем периоду делатност се заснивала на прикупљању крви од учесника НОБ-а, затим од давалаца са бенефицијама, као и на основном тестирању ABO система крвних група. То значи да је послератна обнова трансфузијске службе у Србији од почетка имала две димензије: хитну практичну улогу и постепено стручно усложњавање.

Оснивање Завода 1944. није било само стручно питање. Било је то стратешко питање здравственог система. У земљи исцрпљеној ратом, без стабилне трансфузионе базе није било могуће развијати озбиљну хирургију, ургентно збрињавање и сложеније болничко лечење. Зато се од тог тренутка историја српске трансфузиологије више не пише као историја појединачних подвига, него као историја установе и система.

Један од најважнијих тренутака у историји домаће трансфузијске медицине догодио се почетком педесетих година. Званични историјат Института и стручна презентација о развоју трансфузије у Србији наводе да 1951. године почиње промоција добровољног, неплаћеног давалаштва крви, а исте године уводе се и тада актуелни тестови за испитивање и контролу крви давалаца, укључујући Rh тестирање, DCT, IR и сифилис. То је био суштински заокрет.

Тиме је систем крви у Србији почео да излази из раније, ограничене логике давалаца са бенефицијама и да прелази на модел који се и данас сматра златним стандардом: добровољно, неплаћено и анонимно давалаштво. Такав модел није само етички супериоран. Он је и организационо одрживији, јавноздравствено безбеднији и друштвено стабилнији. У српском случају, управо тада трансфузиологија почиње да добија свој савремени друштвени карактер.

Од завршетка Другог светског рата до данас у Србији је формирана мрежа од 52 службе трансфузије крви. То је једна од кључних чињеница за разумевање обима развоја. Трансфузија више није била везана само за неколико великих центара, већ је постала део болничке инфраструктуре широм земље.

Године које су обележиле стручни развој трансфузијске праксе у Србији: 1953. издвајање компоненти крви, 1967. примену усмерене хемотерапије са тромбоцитима и криопреципитатом, 1970. тестирање на HBsAg, 1972. HLA типизацију, 1977. аферезне процедуре, 1984. криоконзервацију еритроцита, 1987. тестирање на HIV, 1989. увођење информационих технологија, 1992. примену алтернатива трансфузији, 1994. тестирање на HCV и издвајање и трансплантацију матичних ћелија хематопоезе, а 2002. примену PCR технологије. Тај низ показује да домаћа трансфузиологија није стагнирала, већ је систематски усвајала оно што је представљало савремени стандард безбедности и клиничке употребе крви.

Важан део историје представља и војни сектор. ВМА служба за трансфузију крви успостављена је 1950. године, а 1957. је прерасла у одељење, односно касније институт. Данас се Институт за трансфузиологију и хемобиологију ВМА представља као централна научноистраживачка, образовна и стручна установа Војске Србије у тој области. То додатно потврђује да је развој трансфузијске медицине у Србији ишао истовремено кроз цивилни и војни канал.

Једна од најважнијих промена у другој половини 20. века био је прелазак са употребе пуне крви на компонентну терапију. Како су технике обраде напредовале, постало је могуће да се крв раздваја на поједине компоненте: еритроците, тромбоците, плазму и касније различите деривате.

Овај развој био је од изузетног клиничког значаја. Болесник више није морао да прима целу крв ако му је била потребна само једна компонента. Пацијент са тешком анемијом добија концентрат еритроцита, болесник са тромбоцитопенијом тромбоците, а код коагулопатија се примењују одговарајући плазматски препарати. Тиме је терапија постала прецизнија, рационалнија и безбеднија.

Компонентна терапија представља суштински заокрет у медицинској логици. Уместо општег приступа, уведен је циљани приступ. То је био знак сазревања трансфузиологије као модерне клиничке дисциплине.

Савремена фаза развоја добила је пун правни оквир Законом о трансфузијској медицини из 2017. године. Тим законом прецизно су уређени припрема крви и компоненти крви, клиничка трансфузија, статус овлашћених трансфузијских установа и болничких банака крви, као и стандарди безбедности, следљивости и надзора. То је знак пуне институционалне зрелости. Крв више није третирана само као медицински ресурс, већ као део строго регулисаног ланца квалитета и безбедности.